Монах из Раванице

 

ОПЛАКИВАЊЕ ПОРОБЉЕНОГ ОТАЧАСТВА

Боже, дођоше незнабошци

у достојање Твоје.

 

И не само што оскврнуше свете цркве,

но огња дело твораху од њих.

И положише трупље слугу Твојих

за храну птицама небесним,

тела преподобних Твојих

зверима земљиним.

 

Не око Јерусалима само,

но по свој земљи овој.

И би да се види плач

и ридање не мање од првог.

 

Јер ове клаху, а оне

који остадоше живи

одвођаху у своју земљу.

И не на реци вавилонској,

као што они тада, сеђасмо,

но на оном у кога све реке,

мале и велике, утичу.

Раздвајани бисмо

и распродавани у сву земљу тих.

И мати због чеда плакаше,

и отац горко ридаше,

и брат брата обухвативши

сузе љуте проливаше,

и сестре браћу, и браћа сестре,

гледајући где другога другде одводе,

руке око врата један другом сплетоше,

жалосно кричаху.

О земљо, раствори се,

живе прими све нас!

 

И друго куд другде одвођен

натраг гледаше,

све док очима које га гледају

невидљив биваше.

 

ПЛАЧ ЗА КНЕЗОМ ЛАЗАРОМ

 

Где слатка његових очију тихост?

Где свети на уснама осмејак?

Где љубазна десница,

која свима обилно пружа?

 

Авај, изненадне промене!

Како поцрне лепота!

Како се покраде скровиште!

Како одједном откинут би цвет!

 

Ваистину сасуши се биљка

и цвет отпаде,

ослаби источник,

сасуши се река,

затим у крв

претвори се вода.

2. Агіяграфічныя матывы ў фальклоры:

 

СВЕТИ САВА БЛАГОСИЉА ВОДЕ

Један пут, уз часни пост, нестаде свијету посне хране, па упитају Светога Саву: “Духовниче, би ли могли што мрсно заложити, јер нам је нестало посне хране, а мрса доста на сваки крај?” Свети Сава одговори, да је грехота мрсити уз часни пост, јер је и сам Христос постио овај пост. А народ ће на то: “Знамо и ми, драги оче, да је грехота мрсити, али је љута невоља, јер немамо шта јести”. Свети Сава помоли се Богу и прекрсти воду три пута својом шљаком онда заповједи народу да нек загази у воду и нахвата рибе. Гладна свјетина поврви од чуда у воду и изнесе букадар рибе, које дотле нити је било, нити је ко видио. Свети Сава научи их, да рибу испоре, оперу, па онда пеку. И тако свјетина доби нову врсту хране, наједе се, а поста не погази. Од тада је вода благословена и у њој оживела риба.

 

СВЕТИ САВА И МАЈКА

Умрло мајци дете јединче, а она, сирота, чула за Светог Саву, па га донела њему, да га оживи. “Оживећу ти дете, – рекне Свети Сава уцвељеној мајци, – ако ми у свету нађеш ма и једну кућу, у којој нико никада није умро”. Залуд је несрећна мајка за дуго и дуго, тражила такву кућу; није могла да је нађе. Најпосле се врати и каже Светом Сави. А Свети Сава њој: “Сад си видела, да ниси само ти несрећна на овоме свету, јер нема тога који се роди, а да неће умрети. Бог даје, Бог и узима”.

 

СВЕТИ САВА БЛАГОСЛОВИО ВИНО

У оно вријеме, кад је Свети Саво по земљи ходао, упути се десет надничара да беру виноград. Кад дођу у виноград рече старјешина: “Е, добри људи, јесмо ли сви на окупу?” Онда почне бројати једног по једног, а себе не уброји. И други су бројали исто тако, па опет увијек девет па девет. Не знајући шта ће, пођу путем да питају кога за изгубљеног друга. По срећи срету Светог Саву. «За Бога, свештениче, једа нам једнога друга? Пошло нас је у бербу десет, а сад нас само девет». Свети Саво им рече, да их има десет, али они не могу да вјерују. Он им онда рече, да поскидају капе и да их преброје. Кад надничари то учине увјерише се, да их је десет. Захвалише онда светитељу од срца, а он њима рече: “Да сте благословени ви и ваш рад! Од лозова рода сребро се претворило! Винска се чаша крстом поносила! Ђе се вино пило крст се не заборавио!”

Пытанні па аналізу фальклорных тэкстаў:

Як суадносіцца сакральнае і мірское ў гэтых народных паданнях?

Якімі рысамі яны прадстаўляюць свяціцеля?

Што вы ведаеце пра ўшанаванне св. Савы цяпер?

 

Літаратура асноўная:

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 2. – Мн., 2002.

Антологиjа старе српске књижевности (ХI - ХVIII века). – Београд, 1960.

Из наше књижевности феудалног доба. – Београд: Просвета, 1975.

Богдановић Д. Стара српска књижевност. – Београд, 1991.

Літаратура дадатковая:

Сава, еп. Шумадиjски. Српски jерарси од деветог до двадесетог века. – Београд, Крагуjевац, 1996.

Милеуснић С. Свети Срби. – Нови Сад, 2000.

ЮГАСЛАВЯНСКАЕ/СЕРБСКАЕ БАРОКА

Задача: Сістэматызаваць і ўдакладніць прыкметы барока ў сербскай літаратуры

Паведамленні студэнтаў:

Еўрапейскі і паўднёваславянскі кантэксты барока.

Сербскія пісьменнікі першай паловы ХVІІІ ст. у мастацкіх пошуках.

Усходнеславянскія ўплывы на мастацтва барока ў Сербіі.

Асноўныя прадстаўнікі сербскага барока: Гаўрыіл Венцлавіч і Захарыя Арфелін.

Пісьмовы аналіз тэкста з адказам на пытанні:

Чым вылучаецца гэты твор у параўнанні з іншымі тагачаснымі?

Што ўспрымаецца як наватарскае?

Якія асаблівасці версіфікацыі нельга лічыць традыцыйнымі?

У чым асаблівасці мовы гэтага верша?

Захарија Стефановић Орфелин

МЕЛОДИЈА К ПРОЉЕЋУ

(Одломци)

Дично време нам приходит,

зима прогоњава се,

что прољеће већ доходит,

љето приближава се.

Небо чисто нам јавља се

И свјетљеје издаја се.

О златноје прољеће!

 

Живописци представљају

у садику дјевицу,

накићену нам издају

и прејасну у лицу,

в’jенац цв’јећа на јеј глави,

држи цв’јеће к својој слави.

О златоје прољеће!

 

Сунце јасно от низине

милостиво грејући

течет сада до висине

хладност прогоњајући,

радост љетну показујет,

свјетлост лучшу свим дарујет.

О златоје прољеће!

Месец равно љепше сјаје,

благословен биваја;

плодом земним расти даје,

зиму већ отпускаја,

у поретку свому бива

и течење направљива.

О златоје прољеће!

(…)

Дејатели ран’ устаjут,

имајући охоту

земљу плодну да дјелајут,

не сматрајући поту.

Птици на гњезд изљетајут,

на луфт себе тихој дајут.

О златоје прољеће!

(…)

Слава Богу јединому

који влада све тако,

на небје њему предивному

благодарност једнако,

а жели се свима срећно

воспјевати многољетно:

О златоје прољеће!

 

Літаратура асноўная:

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 2. – Мн., 2002.

Антологиjа старе српске књижевности (ХI - ХVIII века). – Београд, 1960.

Павић М. Барок [Историја српске књижевности - 2]. – Београд, 1991.

Літаратура дадатковая:

 

Михаиловић Г. Српска библиографија XVIII века. – Београд, 1964.

Медаковић Д. Путеви српског барока. – Београд 1971.

Морозов А.А. Новые аспекты изучения славянского барокко// Русская литература, Ленинград 1973, №. 3 С. 20-22.

Чижевский Д. К проблемам литературы барокко у славян // Litteraria, XIII. Literarny barok. – Bratislava, 1971. S. 22-23.

 

АСВЕТНІЦТВА І КЛАСІЦЫЗМ У СЕРБІІ

Задачы: Праверыць засваенне лекцыйнага матэрыялу.

Удакладніць праявы асноўных тэндэнцый развіцця сербскай літаратуры у адпаведны перыяд.

 

Вуснае франтальнае апытанне:

Што ўяўляе сабою “геа-паэтычная карціна” Сербіі другой паловы ХУІІІ ст.?

Якія важнейшыя з’явы, постаці, літаратурныя творы варта адзначыць?

Адкуль ідуць у Сербію імпульсы асветніцтва?

У чым спецыфіка засваення замежных уплываў?

Наколькі істотны “рускі фактар” у сербскім асветніцтве і развіцці літаратуры гэтага часу?

Што нам вядома пра асобу А.Стойкавіча?

 

Праца з тэкстамі:

Доситеј Обрадовић

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

(Одломак)

<...> О родитељи и ви, учитељи и управитељи безлобне јуности, ову вечну књигу отварајте у свако време вашим чадом и учеником, привикавајте их израна да осећају, да познају и да чувствују премудрост, благост и богате даре Творца свога у створењу. Ову саму књигу, без никакве друге, Мелхиседек читајући, свештеником вишњег Бога постао је. Ово је књига Аврамова, Јовљева и свих патријарха, кад јошт није било никакве друге, коју читајући к високој су мудрости, сирјеч к познанству Бога достигнули. Жива и дјејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам; а навластито к срцу нашем, Бог говори: небо с сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види; воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина; вода и све што се у њој движе; пролеће, лето, јесен и зима; свако диханије и свако створење до најмањег мравка и мушице. Из све ове књиге Бог говори к свим људма: „Познај, човече, Творца твога, Творца вечнога и јединога, праведнога и милостивога. Нек чувствује срце твоје, зато је створено, јер иначе не можеш бити благодаран, развје чувствујући; и колико више будеш чувствовати, више ћеш благодаран бити, више ћеш благодарити, више ћеш љубити, више ћеш се силити за испунити свету и праведну вољу Његову. И на ови сами начин бићеш благополучан и блажен во вјек вјека, јер си зато створен, словесним умом и бесмртним духом одарен. Буди праведан, буди добар, љуби добродјетељ! Ниси за мало време створен као мрав; вечност те чека. На кратко време добро чинећи, вовјеки ћеш благополучан и блажен бити”. За показати све величество ове божествене и Божије књиге, наш слачајши Спаситељ Исус учи нас и саветује да погледамо не на сву њу, но на најмању частицу ње, за познати из најмање частице ове бешчислене књиге великога Творца и Његову преблагу и премилостиву промисал о свему. Не вели: погледајте на небо и на сунце; не вели: чујте громове и грмљавине. Ово би одвећ много било. „Возрите, вели, на цветке пољске. Ко их тако краси и одева да Цар Соломон у свој слави својој није се могао оденути ни украсити као један од ових цветака? Отац Небесни. Погледајте на птичице по воздуху. Ко их храни и ко их одева? Благи промисал Оца Небеснога!” Ову књигу читајући, премудри Сократ, вечна слава Атине и свега славнога греческога рода и имена, пре Христова пришествија мученик је био за благочестије, праштајући и благословљајући оног истога који му је отров дао.

Ову књигу ко чита са здравим богоданим разумом, и ко њојзи следује, мора доћи к истином богопознанству; и он је (како учи свети философ и мученик Јустин) делом христијанин, ако се словом и не називље христијанин, живећи праведно и богоугодно. Ко ову књигу не види слепији је од слепорођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена, јербо „небеса поведају славу Божију и творење руку Његових возвештава земља”. Ко ово не чувствује, њему је гвоздено у прсима срце. Обучавајте, дакле, млада срца да чувствују: у најмањем лиску, травици и цветку Творца свога да познају; у живљењу и движењу мравка и мушице општега Животодавца Бога да упажају. Учите их најпре овима малима стварма, док с временом кадра буду к сунцу и к звездама ум свој возвисити <...>.

Атанасије Стојковић

 

ОТ СОЛНЦА НА СОЛНЦЕ

О земље слободе моје, конец желанија мојего, когда ће дух мој на висине твоје попети се, да от туда јестество бољше учити могао?

Дерзостни смертни, који се отважујеш очи твоје у безконечност послати и у неизглаголаном восхишченију онај океан блажењејших позоришч гледати, дозволи да и ми от части участници радости твоје будемо, да и ми от солнца на солнце попнемо се, от света на друге свете возлетимо…

Чытанне з каментарыямі:

у чым пафас тэкстаў, наколькі ён абумоўлены часам і асяроддзем, як суадносіцца з тэндэнцыямі ў іншанацыянальных літаратурах.

 

ВУК КАРАДЖЫЧ – ПІСЬМЕННІК І ФІЛОЛАГ

Задача:Паглыбленае азнаямлення з навуковай і творчай спадчынай слыннага сербскага пісьменніка і філолага.

Дадатковыя ўстаноўкі:

Адзначаць тое, што праміналася ў лекцыях.

Вылучыць у спадчыне Вука асаблівае з пункту гледжання этналогіі і гісторыі.

Выходзіць на параўнанні з беларускім матэрыялам: тыпалогія моўных праблем у сербаў эпохі Вука і ў беларусаў у ХХ ст. (“Рознасістэмнасць”, “вольніца”).

 

 

Паведамленні студэнтаў

Вук Караджыч як этнолаг (агульны погляд).

Народныя песні, іх героі ва ўспрыманні Вука.

Вераванні і звычаі сербскага народа ў Вукавых запісах.

Зборнікі народных апавяданняў, прыказак і прымавак.

Прадмова да 1-га выдання «Сербскага слоўніка».

Вук Караджыч як крытык і палеміст.

Першае і другое сербскія паўстанні ў творах Вука.

Вук Караджыч і Расія.

Праца з тэкстам:

Вук С. Караџић

 

КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ

(Одломак)

Ђорђе Петровић, звани Кара или Црни, родио се између 1760. и 1770. године у округу крагујевачком, у селу Вишевцу, као син једног сељака по имену Петронија, и још у раној младости отишао је са родитељима више у брда, у Тополу. Карађорђе је учествовао већ у првом покрету Србије који је плануо у очекивању доласка Аустријанаца године 1787, још пре него што су стигли, и то је било пресудно за цео његов живот. Био је принуђен да бежи, а како није хтео да остави оца1, узео је са собом и сву његову покретну имовину и стоку и тако пошао према Сави. Али што су ближе прилазили реци оцу је било утолико теже и он је често саветовао да се врате. И још једном најенергичније кад су видели Саву пред собом: „Покорићемо се, – рекао је, – и они ће нам опростити. Не иди у Аустрију, сине, тако ти мога хлеба, не иди!” Ђорђе је остао неумољив, а отац је најзад био чврсто решен. Рекао је: „Иди онда сам преко Саве, ја остајем у Србији”. „Како, – одговорио је Карађорђе, – да доживим да те Турци лаганим мукама уморе? Боље је да те убијем одмах!” Дохватио је пиштољ, опалио на оца, оборио га и рекао једном од слугу да га дотуче. У наредном селу рекао је људима: „Сахраните ми оца тамо, попијте нешто за његову душу”. Оставио је све што је носио са собом, испоклањао стоку и отишао преко Саве.

Ово дело, којим је почео своје мужевне године, избацило га је из обичног тока живота. Са фрајкором се вратио као подофицир; али како му се при подели медаља учинило да је неправично занемарен, отишао је као хајдук у планину. Доцније се помирио са пуковником Михаљевићем, отишао по закључењу мира са другима у Аустрију и постао чувар шуме у манастиру Крушедолу. Ни Аустрија му се није свидела за дуже време. Под хаџи-Мустафом није имао чега да се плаши. Вратио се и прихватио свога посла. Дахијска насиља су га повукла у устанак у којем је сад играо тако важну улогу.

Био је то необичан човек. Седео је понекад данима не говорећи ништа и грицкајући нокте.

Кад би неко хтео да говори с њим, он је окретао главу у страну, и није одговарао ништа. Кад би попио мало вина, постајао је разговоран. Ако би се развеселио, водио је коло.

До украса и сјаја није му било стало. И у доба највеће моћи носио је увек старе плаве чакшире, стари изношени ћурак, добро познату црну шубару. И његова ћерка је, док је он владао Србијом, ишла са ведром на воду као и све друге девојке у селу. Па ипак он, зачудо, није био неосетљив према дражима злата. Ко би га видео у Тополи сматрао би га сељаком. Крчио је шуму са момцима, наводио воду на воденицу; после би хватао рибу са њима у Јасеници. Орао је и копао, свој руски орден покварио је стављајући обруч на неко буре. Тек у борби је постајао ратник. Кад би га Срби видели да долази окружен момцима — било је лако познати га: веома висок човек, широких рамена, великог носа — охрабрили би се. Он би скочио с коња, јер се најрадије борио пешке. Иако му је лева шака остала крива од неке ране из хајдучког времена, ипак је изврсно руковао пушком. Где би се он појавио, Турке је обузимао страх. Веровали су да је победа с њим.

Волео је утврђен ред и, мада неписмен, ценио канцеларије. Пуштао је радо и дуго да ствари теку на свој начин док му не би дојадиле; она је чак и његова правда била силовита и ужасна. Заклањајући се за његово име, његов једини брат је дозвољавао себи много шта, а Карађорђе је то дуго трпео. Али кад је његов брат најзад силовао неку девојку и њени рођаци се гласно жалили да је због таквих ствари почео и устанак против Турака, Карађорђе се толико наљутио да је овог јединог брата, којега је волео, обесио о кућна врата. Мајци је забранио да плаче за њим.

Иначе је био доброћудан; али кад би се наљутио није се могао обуздати. Није имао времена да каже момцима да убију некога. Сам је убијао свога противника и није штедео никога. Убио је кнеза Теодосија иако му је овај помогао да дође до достојанства. Кад би се тако нешто завршило, Карађорђе је плакао и говорио: “Бог убио онога ко је почео свађу!” Ипак није био осветољубив. Кад би једном нешто опростио, никад се више није сећао претрпљених увреда.

Такав је био Карађорђе, природа необичне снаге, једва свесна сама

себе, у којој се потмуло кува и ври, мирна док је тренутак не би узбунио, а онда није више господарила собом (…)

Пытанні да тэкста:

Што мы ведаем пра героя гэтага ўрыўка?

Якія моманты лёсу і рысы характара вылучае Вук?

Як прадстаўлена асоба Кара-Георгія, правадыра Першага паўстання, у сербскай літаратуры наогул?

Хто з рускіх пісьменнікаў звяртаўся да гэтай асобы?

Ці ёсць адрозненні ў вядомых вам інтэрпрэтацыях вобраза?

 

Літаратура асноўная:

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 3. – Мн., 2004.

Караџић Вук Стефановић. Српске народне пjесме. І - ІV. – Београд, 1987.

Караџић Вук Стефановић. Српске народне пословице и друге различне као оне у обичаj узете риjечи [ Беч, 1849]. – Београд, 1977.

Караџић Вук Стефановић. Српске народне приповиjетке. – Београд, 1987.

Літаратура дадатковая:

Чарота І.А., Трус М.В. Югаславянскія літаратуры. Вучэбны дапаможнік.. – Мн., 1999.

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

Вук Стефановић Караџић и Црна Гора: радови са научног скупа, Титоград, 16. и 17. априла 1987. – Титоград: Ц АНУ, 1987.

 

ЁВАН СТЭРЫЯ ПОПАВІЧ НАД ЧАСАМ

Агульная ўстаноўка: Прасочваць (і даказваць) універсальнае значэнне спадчыны Ё.Стэрыі Попавіча, магчымасці яе актуалізацыі.

Паведамленні студэнтаў:

Ідэі асветніцтва ў творчасці Ёвана Стэрыі Попавіча.

Жанрава-стылёвыя асаблівасці драматургіі Ё.С. Попавіча.

Актуальнасць драматургічных твораў Стэрыі Попавіча.

Нацыянальны каларыт і змест п’ес Ё.Стэрыі Попавіча.

Тыпалогія калізій у камедыях Ё. Стэрыі Попавіча параўнальна з творамі іншанацыянальных літаратур.

Праца з тэкстамі

J. Cтериjа Поповић

 

1) НА СМРТ JЕДНОГ ЗЛИКОВЦА (Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 2. – Мн., 2002. С. 214)

Заданні па аналізу тэкста:

Вызначыць прыналежнасць твора да пэўнай літаратурнай плыні.

Скласці агульнае ўяўленне пра ўмовы, у якіх ён напісаны.

Даць каментарыі наконт зместу і пафасу верша, улічваючы тэкст цалкам.

Ахарактарызаваць паэтыку.

2) “РОДОЉУПЦИ”, “БЕОГРАД НЕКАД И САД”

(у перакладах на рускую мову)

Абмеркаванне:

У якой ступені Стэрыя рэагуе на палітычныя ўмовы, падзеі?

Наколькі яго карціна свету абумоўлена канкрэтным часам?

Ці можна перанесці адлюстраваныя падзеі ў наш час?

Якія рысы чалавека Стэрыя-драматург тыпізуе?

Як спалучаюцца ў п’есах Стэрыі індывідуальнае і універсальнае?

Ахарактарызуйце вобраз, які вас найбольш кранае.

Выберыце ў тэксце тое, што цяпер ужо нікога не кранае.

Што лічыце найважнейшым у пастаноўках гэтых твораў?

На якія моманты паставілі б акцэнты вы ў ролі рэжысёра?

 

 

Літаратура асноўная:

Стерия Попович Йован. Комедии. Перевод с сербского. – Л.-М., 1960.

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 2. – Мн., 2002.

Павић М. Класицизам [Историjа српске књижевности - 3]. Београд, 1991.

 

Літаратура дадатковая:

Jugoslovenski književni leksikon. Drugo dop. izdanje. – Novi Sad: Matica srpska, 1984.

Павловић М. Антологиjа српског песништва. Пето издање. – Београд, 1984.

Глумац-Томовић Љиљана. Расправе о Молијеровом утицају на Стерију // Филолошки преглед (Београд). 2001. Бр.1-2. С. 71-79.

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

 

 

 

КОСМАС ПЕТАРА ПЕТРАВІЧА НЕГАША

Агульная ўстаноўка: Пацвердзіць альбо аспрэчыць меркаванні, выкладзеныя ў “Кароткай гісторыі сербскай літаратуры” Ёвана Дэрэтыча.

 

Тэмы паведамленняў:

Петар Негаш як пісьменнік-філосаф.

Адметнасць ідэй, тэм, матываў творчасці.

Канцэпцыя чалавека ў грамадстве і сусвеце.

Творчая гісторыя “Горнага вянца”.

“Самазванец Шчэпан Малы”: гістарычная аснова твора і трактоўкі яе П.П.Негашам.

Пісьмовае заданне

Пацвердзіць, абгрунтоўваючы, ці аспрэчыць меркаванні:

“Ваљда ниједном песнику није требало да пређе тако огроман пут да би се испео до највиших врхова мисли и поезије, ни у тако кратком времену, као Његошу. У свов песничком развитку он је обухватио читаво раздобље у којем је стварао, од усмене епике, преко класичних стремљења, до романтике” (Деретић Јован. Петар Петровић Његош // Његош П.П. Горски вијенац. Београд: Удружење за неговање Његошевог дела, 1997. С. 9).

“ У свом песничком раду Његош се стално мењао, мењао је стваралачке поступке, формална решења, језички израз и стил, метрику. Најмање се мењао у тематици (…) Његош није тематски разноврстан, он је можда, најизразитији пример битематског песника у српској књижевности. У његовој поезији доминирају две велике теме: космичка судбина човека и историјска судбина Црне Горе. С тим у вези можемо говорити о два основна тематска круга или, с дијахронијског становишта, о два развојна тока у његовом књижевном стварању: на једној страни је космичка, религиозно-философска, а на другој, историјска, национално-ослободилачка поезија” (Деретић Јован. Петар Петровић Његош // Његош П.П. Горски вијенац. Београд: Удружење за неговање Његошевог дела, 1997. С.13).

«Кад не би постојао рукопис, веровао бих да Горски вијенац није нико написао, већ да је одувек постојао» (Бећковић М. Над Његошевим рукописом / Православље. 2001, 1 новембар. С.5.)

 

 

Літаратура

Асноўная

Негош Петар Петровић. Горски виjенац. – Београд, 1963.

Jокић Момчило. Пет вjекова пjесништва Црне Горе. – Београд, 1987.

Негош Петр. Горный венец. Самозванец Степан Малый.-М.:ХЛ. 1988.

Кузнецов Ю. Пересаженные цветы. - М., 1990.

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

Літаратура дадатковая:

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 3. – Мн., 2004.

Пет вjeкова пjесништва Црне Горе: од Ивана Црноjевића до Гоjка Челебића / Приредио Момчило Jокић. – Београд: Ново дело, 1987.

Чарота І.А., Трус М.В. Югаславянскія літаратуры і культуры. – Мн., 1999.

Павловић М. Антологиjа српског песништва. 5 издање. – Београд, 1984.

Поповић М. Српска романтичарска лирика. Београд, 1962.

Скерлић J.Историjа нове српске књижевности. 3 изд. – Београд, 1953.

Русско-сербские литературные связи ХVIII – начала ХIХ века: Сборник статей/ Ин-т слав. и балкан. АН СССР; Матица сербская (Нови Сад). Отв. ред. Ю.Д.Беляева. – М., 1989.

 

ЁВАН ЁВАНАВІЧ ЗМАЙ ЯК ПАЭТ І ГРАМАДЗЯНІН

Задачы: Разгледзець асобу Ё.Ё.Змая ў розных планах.

Высветліць яго адметнасць як лірычнага паэта

Тэмы рэфератаў:

1.Нацыянальна-гістарычная свядомасць ў творах Ё. Ё. Змая.

2. Змай як прадстаўнік рамантызму (Эпічная і лірычная плыні творчасці).

3. Актуальныя чыннікі ў грамадзянскай і творчай арыентацыі Ё.Ё.Змая.

4. Пачынальнік сербскай дзіцячай літаратуры.

5. Змай-перакладчык.

6. Творы Змая ў рускіх (усходнеславянскіх) перакладах.

Праца з вершамі Ё.Ё.Змая ў перакладзе А. Ахматавай:

ИЗ ЦИКЛА «РОЗЫ»

 

(ХХУІІІ)

<...>

А могилы наши разделила злоба.

Душно было нам под мрачным сводом гроба!

Годы возникали, угасали,

Но не гасла в пепле искорка печали.

Наконец и Богу это надоело –

Он с постели поднял нас оледенелой,

Чтоб мир холодный обогреть,

Чтоб этот мир увидел вновь

И понял он, какой была

Та несравненная любовь.

(ХLII)

Как этот мир

Дивно широк,

Там розы цвет,

А здесь поток.

Там нивы блеск,

Здесь светлый сад.

То солнца жар,

То лютый хлад.

В золоте весь

Дунай течет,

Там зелень трав,

Жасмин цветет!

Там соловья

Слышится песнь,

Моя душа

С тобою здесь.

Заданні і пытанні для разбору:

Уважліва параўнаць тэксты арыгінальны і перекладны.

Якія пачуцці прадвызначаюць змест зборніка “Ружы”?

Вызначыць эмацыйныя і інтанацыйныя дамінанты ў ім.

Што складае асаблівасці паэтыкі Ё.Ё.Змая?

У чым перакладчыца адступіла ад арыгінала?

Як перададзены рытмічны строй вершаў?

Ці можна тут весці гаворку пра пераклад “дакладны”, “адэкватны”?

 

Літаратура асноўная:

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 3. – Мн., 2004.

Поэзия Югославии в переводах русских поэтов. М.: Х. лит, 1976. С.84-88.

Змай Йованович Й. Стихотворения. М., 1958.

Літаратура дадатковая:

Sibinović M. Zmajev stih // Colloquia Litteraria: Metrica et poetica. I. – Novi Sad, 1985. S. 131-140.

ДУХОЎНЫЯ І ПАЭТЫЧНЫЯ ВЯРШЫНІ ЁВАНА ДУЧЫЧА

Задачы: Усвядоміць значэнне творчасці Ёвана Дучыча.

У сувязі з гэтым асэнсаваць катэгорыі “духоўнасць”, “духоўная літаратура”.

Паведамленні студэнтаў:

Творчыя пошукі і здзяйсненні Ёвана Дучыча.

Паэзія Ё.Дучыча ў ацэнках сучаснікаў.

Трывогі эпохі, адлюстраваныя Дучычам.

Адметнасць вобразнай сістэмы Дучыча.

Ё.Дучыч як «вернуты» паэт і мысляр.

Праца з тэкстамі:

Jован Дучић

ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ

Знам да си скривен у морима сјања,

Али Те стигне дух који Те слути;

Небо и земља не могу Те чути,

А у нама је Твој глас од постања.

 

Једино Ти си што је протуречно –

Кад си у срцу да ниси у свести...

На ком се мосту икад могу срести

Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

 

Води ли пут наш к Теби, да ли води?

Крај и почетак – је ли то све једно?

Ко печате Ти чува неповредно,

Ко Твојим страшним границама ходи?

 

Јесмо ли као у исконске сате

Налик на Твоје обличје и данас?

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо, каква беда за Те.

 

Мој дух човеков откуд је и шта је?

Твој део или противност од Тебе –

Јер треће нема! Крај Твог огња зебе

И мркне крај Твог светила што сјаје.

 

Самотан свугде и пред свим у страху,

Странац у своме и телу и свету!

И смрт и живот у истоме даху:

Вечно ван себе тражећ своју мету.

 

ПОВРАТАК

Кад мој прах, Творче, мирно пређе

у грумен глине ужежене,

тад неће више бити мене.

између тебе и између мене.

 

Кад сврши ропство два начела

духа и тела, зла и добра,

пашће тад уза свих почела

у задњој берби коју обрах.

 

И постајући безобличан,

на повратку свом старом путу –

теби ћу бити опет сличан,

и првом дану и минуту.

 

Носећ у шаци прегршт сунца,

у зеницама неба комад,

сићи ће најзад са врхунца

тај астрални и вечни номад!

 

Као у сјају новог дана,

дирнута крилом ветра блага,

гранчица мирте зањихана

не оставивши нигде трага.

СЕЛО

Из Трстеног

Виторог се месец заплео у грању

старих кестенова; ноћ светла и плава.

Ко немирна савест што први пут спава,

тако спава море у немом блистању.

 

Чемпресова шума бдије; месец на њу

сипа своје хладно сребро; одсијава

модро летње иње са високих трава.

Затим крик. То крикну буљина на пању.

 

Рибарско сеоце полегло на стену,

и сишло у затон; и кроз маглу млечну

једва се назире, ко кроз успомену.

Све је утонуло у тишину вечну.

Ни шума, ни гласа; само једнолико

избија часовник ког не чује нико.

 

Заданні і пытанні па аналізу тэкстаў:

Азначыць сувязь гэтага пісьменніка з плынямі “мадэрна”.

Акрэсліць тэматычны дыяпазон яго паэзіі.

Як вы разумееце паняцце “парнасавец”, часта ўжыванае ў дачыненні да Дучыча?

Якое месца ў творчасці яго займаюць духоўныя тэмы і праблемы?

Ці існуе нешта нязменна трывалае ў веравызнаўчых поглядах паэта?

Наколькі правамерна паэзію Дучыча ўключаць у “духоўную літаратуру”?

Што самае істотнае, па Дучычу, у адносінах “чалавек – Бог”?

Якога вядомага вам іншага паэта можна параўноўваць з Дучычам?

Хто з беларускіх паэтаў мог бы стаць найлепшым перакладчыкам Дучыча?

 

Літаратура асноўная:

Дучић Јован. Песме. Београд, 1975.

Дучић Јован. Песме љубави. Београд, 1999.

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 4. – Мн., 2005.

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

Літаратура дадатковая:

Чарота І.А., Трус М.В. Югаславянскія літаратуры і культуры. – Мн., 1999.

Станишич Йоле. Йован Дучич и русская культура: Серб.-рус. лит. связи конца ХIХ--нач. ХХ в./ АН СССР, Ин-т рус. лит. (Пушкин. дом). – Л., 1991.

Павловић М. Антологиjа српског песништва. 5 издање. – Београд, 1984.

 

 

ІВА АНДРЫЧ – БАЛКАНСКІ ГАМЭР

Задача:Асэнсаваць значэнне творчай спадчыны Андрыча, лаўрэата Нобелеўскай прэміі.

Паведамленні студэнтаў:

Наканаванне быць вялікім пісьменнікам.

Іва Андрыч як паэт.

Андрычава эсэістыка.

Этна-канфесійныя праблемы ў творах Андрыча.

Гістарызм раманаў І.Андрыча.

Вечныя тэмы і універсальные вобразы, створаныя Андрычам.

Адлюстраванне свядомасці народа ў каардынатах “Усход – Захад”.

Андрычаўская галерэя тыпаў.

Адносіны І.Андрыча да пісьменнікаў-папярэднікаў.

Андрыч пра мастацтва і мастака.

Абмеркаванне прадмовы да беларускага выдання твораў І.Андрыча (серыя “Скарбы сусветнай літаратуры”):

Якія з выказаных у артыкуле ацэнак патрабуюць удакладнення?

Ці можна дадаць нешта ў шэраг значнейшых матываў?

Наколькі пацвярджаюцца (абвяргаюцца) часам меркаванні Андрыча пра яго радзіму і народ?

Што з’яўляецца неаспрэчным у Андрычавай гістарыясофіі?

 

Літаратура асноўная:

Андрыч Іва. Мост на Дрыне. Пракляты двор. – Мн., 1993.

Иво Андрич. Биобиблиографический указатель. – М., 1974.

Чарота І.А., Трус М.В. Югаславянскія літаратуры и культуры. – Мн., 1999.

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

Літаратура дадатковая:

Поповић Р. Балкански Хомер или живот Иве Андрића. – Београд, 1991.

Удовички И. Критичко-есејистичко дело Иве Андрића. – Београд, 1988.

Изучение и преподавание сербохорватского языка и югославянских. литератур в инославянской среде. Материалы международной научной конференции.--М.: МГУ, 1996.

Српска књижевност. Антологија текстова. Књ. 4. – Мн., 2004.

 

НАРОДНАСЦЬ ПАЭЗІІ ДЭСАНКІ МАКСІМАВIЧ

Задача: Скласці як мага паўнейшае ўяўленне пра творчую асобу.

Паведамленні студэнтаў

Апазнавальныя знакі паэтычнага свету Дэсанкі Максімавіч.

Лёс народа як скразная тэма творчасці.

Індывідуальнае і універсальнае ў творчай спадчыне паэтэсы.

Сувязі Д.Максімавіч з рускай культурай.

Д. Максімавіч і М.Алігер.

Дачыненні да Беларусі і пераклады на беларускую мову.

Праца з тэкстамі:

Десанка Максимовић

1) СРНИНА МОЛИТВА

Истоку окренута,

срна под бором клечи,

моли се молитвом звериња,

без речи.

 

Од јутарњег сјаја

очи су јој црвене,

не види око себе ништа,

ни околно дрвеће,

Ни језеро, ни мене.

 

Хиљаду је векова дизао

њен високи храм,

вајао стубове у њему,

Господ сам.

 

Маховином је застро

камен голи,

да би срна имала

где да се моли.

 

Истоку окренута,

моли се главе дигнуте

да борови право расту,

да зиме не буду љуте,

да дрво ново никне

на месту где старо се осуши,

да у језеру вода

никада не пресуши,

да јасне буду зоре,

да шуму мимоилази гром.

Истоку окренута,

моли се за свој дом.

 

И свуд из борове коре,

кроз шуме храм,

миришу тамњан и смола.

И док се моли, свећу

држи јој Господ сам.

Пытанні да тэкста:

Якія асаблівасці светапогляду ў гэтым творы выяўлены?

Што патрэбна, каб так успрымаўся навакольны свет?

Наколькі гэта абумоўлена свядомасцю індывідуальнай, а наколькі народнай, калектыўнай?

Ці ведаеце аналагі створанай Д. Максімавіч карціны?

 

2) ВЕРУЈЕМ

Выкарыстоўваюцца тэксты арыгінала, рускага і беларускага перакладаў. Абмяркоўваюцца наступныя пытанні:

У чым асноўны пафас верша?

Што можна сказаць пра яго жанр і асаблівасці паэтыкі?

Як можна ахарактарызаваць пазіцыю аўтаркі?

Якія каардынаты быцця народа вылучае Д. Максімавіч?

Ці надзейна абгрунтаваны аптымізм яе?

 

Літаратура асноўная:

Максимовић Десанка. Сабране песме. І –VI. Приредио Мирослав Перишић. – Београд: Нолит, Ваљево: Народни музеj, 1987.

Максимович Д. Избранное. М., 1977.

Чарота І.А., Трус М.В. Югаславянскія літаратуры і культуры. – Мн., 1999.

Deretić Jovan. Kratka istorija srpske književnosti. – Beograd, 1987.

Літаратура дадатковая:

Радволина И.М. У одного костра: Портреты югославских писателей. – М., 1977.

Блечић Милорад Р. Десанка Максимовић – живот праћен песмом. – Београд, 1973.

Jевтић Милош. Десанкина казивања. – Горњи Милановац, 1994.

Браjковић Драгомир. Десанкине опоруке. – Београд, 1998.

Павловић М. Антологиjа српског песништва. 5 издање. – Београд, 1984.

 

 

 

 

КАНТРОЛЬ ЗА САМАСТОЙНАЙ ПРАЦАЙ СТУДЭНТАЎ

І.

(Пісьмовая праверка)

1. Класіфікаваць паводле функцый наступныя выразы:

Мили Боже, чуда великога!

*

Мили Боже, на свему Ти хвала!

Мили Боже, на свем Теби фала!

*

То изусти, а душу испусти.

То изусти, лаку душу пусти.

*

Што су рекли, тако му се стекло.

*

Здраво био ко тако чинио.

*

Док је људи и док је Косова!

*

Док је сунца и док је мјесеца!

*

Тешко свуда своме без својега.

*

Што jе било, више да не буде.

*

Кулу гради црни Арапине,

Кулу гради од двадест тавана...

*

Бог убио сваког хришћанина

Који држи вјеру у Турчину!

2. Растлумачыць кампазіцыйныя і мастацкія функцыі наступных выразаў:

Поранио...; Славу слави...; Вино пије...; Полетео соко тица сива...; Полећеше два врана гаврана...; То изусти па и душу пусти…

ІІ.

(Вуснае франтальнае апытанне)

1. Як вы ўяўляеце сабе геа-паэтычную панараму сербскага асветніцтва?

2. Што ведаеце пра яго нацыянальныя асаблівасці і ўплывы звонку?.

3. Назавіце асноўныя характарыстыкі асоб Лукіяна Мушыцкага,

Ёвана Раіча.

4. У чым важнейшыя заслугі Дасітэя Абрадавіча як культурнага дзеяча?

5. З якімі замежнымі пісьменнікамі і грамадскімі дзеячамі Абрадавіча можна параўноўваць?

6. Ці адчулі своеасаблівасць паэзіі Ёвана Стэрыі Попавіча у адносінах да яго папярэднікаў і сучаснікаў?

7. Якія п’есы Ё. С. Попавіча выклікалі ў вас найбольшую цікавасць? На канкрэтным прыкладзе растлумачыць, чаму.

ІІІ.

(Калоквіум з мэтаю высветліць, наколькі грунтоўна студэнты азнаёміліся з творчасцю слыннага сербскага асветніка ДАСІТЭЯ АБРАДАВІЧА).

 

Пытанні для праверкі:

1. Вехі жыцця і творчасці Дасітэя Абрадавіча.

2. Эвалюцыя светапогляду сербскага асветніка.

3. Грамадска-палітычныя ўмовы дзейнасці Д.Абрадавіча.

4. Аўтабіяграфічны змест “Жыцця і прыгод…”

5. Дыдактычныя творы Д.Абрадавіча.

6. Д.Абрадавіч – байкапісец.

7. Беларускі перыяд у жыцці Д.Абрадавіча.

8. Дасітэй Абрадавіч і Сімяон Зорыч.

Асобна ацэньваецца значнасць матэрыялаў, якія выкарыстаны пры самапад